Oni su otišli, bogovi, na dan neobične plime. Čitavog jutra pod mlečnobelim nebom voda u zalivu je rasla i rasla, podizala se do nečuvenih visina, talasići su se šunjali preko suvog peska koji godinama nije znao za drugu vlagu osim kiše i pljuskanja vode u samom podnožju dina. Zarđali trup teretnog broda, potonulog na suprotnom kraju zaliva toliko davno da se toga niko od nas nije sećao, svakako je pomislio da mu je podareno ponovno porinuće. Posle tog dana nikada više nisam plivao. Morske ptice jecale su i uzletale, uznemirene, izgleda, prizorom te ogromne posude s vodom koja otiče kao čir, olovnoplava i zloćudno svetlucava. Izgledale su neprirodno belo, te ptice, toga dana. Talasi su stvarali porub prljave žute pene duž linije obale. Nijedno jedro nije remetilo visoki horizont. Neću zaplivati, ne, nikada više. Neko mi je upravo prešao preko groba. Neko.
Kuća se zove Kedrovi, od starine. Nakostrešeni šumarak ovog drveća, majmunski smeđeg, sa zadahom katrana, debala isprepletenih kao u ružnom snu, još raste s leve strane kuće, i gleda preko nerednog travnjaka velike lučne prozore onoga što je nekada bila dnevna soba, ali što gospođica Vavasur više voli da na jeziku zemljoposednica naziva salonom. Prednja vrata su s druge strane, otvaraju se prema kvadratu naftom zaprljanog šljunka iza gvozdene kapije, još obojene u zeleno iako je rđa prebrazila njene podpirače u bojažljivi filigran. Zapanjen sam koliko se malo šta izmenilo za više od pede set godina otkako sam poslednji put bio ovde. Zapanjen i razočran. Otišao bih toliko daleko da kažem i zgrožen, iz razloga koji su mi nejasni, jer, zašto bih priželjkivao prome nu, ja koji sam se vratio da živim u ruševinama prošlosti? Pitam se zašto je kuća podignuta ovako, postrance, okrenu ta belim, šljunkom istačkanim zadnjim zidom bez prozora prema putu; možda je, u davna vremena, pre železnice, put tekao potpuno drugačijim pravcem, možda je prolazio tačno ispred prednjih vrata, sve je moguće. Gospođica V. nesigurna je u pogledu datuma, ali mislim da je prva kuća podignuta ovde početkom prošlog stoleća, odnosno pretprošlog, mešam milenijume, i da je bez plana dograđivana tokom godina. To objašnjava sklepani izgled, male sobe koje ustupaju mesto velikim, prozore što gledaju u prazne zidove i nisku tavani cu. Nakatranjeni podovi od borovine zvuče pomorački, kao i moja stolica za ljuljanje s rešetkastim naslonom. Zamišljam starog pomorca kako drema pored vatre, najzad zavek na kopnu, i zimski vetar kako trese prozore. Oh, da sam on. Da sam bio on.
Kad sam bio ovde, pre tolikih godina, u vreme bogova, Kedrovi su bili letnjikovac; izdavali su se na petnaest ili mesec dana. Svakog juna kuću su okupirali bogati lekar i njegova mnogobrojna bučna porodica – nisu nam se dopadala nje gova grlata deca, smejala su nam se i gađala nas kamenjem, skrivena iza neprobojnog zaklona kapije – a posle njih dolazio je tajanstveni sredovečni par koji nije govorio ni sa kim i koji je smrknuto i ćutke šetao svog jazavičara svakog jutra u isto vreme Staničnim putem do plaže. Avgust je za nas bio najza nimljiviji mesec u Kedrovima. Svake godine dolazili su drugi stanari, ljudi iz Engleske ili s Kontinenta, neobični parovi na medenom mesecu koje smo pokušavali da uhodimo, a jednom čak i mišićava trupa jednog putujućeg pozorišta koja je davala popodnevnu predstavu u seskom biskopu od pocinkovanog lima. A onda je, te godine, došla porodica Grejs.
Prvo sam video njihov automobil, parkiran na šljunku iza kapije. Bio je to niski, izgrebani i oveštali crni model s kožnim sedištima bež boje i velikim drvenim uglačanim volanom s pacima. Knjige izbledelih korica i zavrnutih uglova ležale su nemarno razbacane na ploči ispod mangup ski iskošenog zadnjeg prozora, a tu se nalazila i putnička karta Francuske, mnogo korišćena. Prednja vrata kuće bila su širom otvorena, pa sam čuo glasove iznutra, iz prize mlja, a sa sprata topot bosih nogu po daskama poda i smeh devojčice. Zastao sam kod kapije, otvoreno prisluškujući, i odjednom se iz kuće pojavio muškarac sa čašom u ruci – nizak, zdepast, sav u grudima i ramenima, velike okrugle glave, kratke, kuštrave, blistavo crne kose s mrljama prera nih sedih, a imao je i šiljatu crnu bradu, takođe prošaranu sedinama. Bio je obuen u široku raskopčanu zelenu košulju i kratke kaki pantalone, bosonog, a toliko preplanuo od sun ca da mu se koža sijala purpurnim sjajem. Čak i stopala su mu, primetio sam, bila smeđa; prema mom iskustvu, većina očeva je ispod linije okovratnika bela poput ribljeg stomaka. Visoku čašu – ledenoplavi džin, kockice leda i kriška limu na – spustio je, opasno nakrivljeno, na krov automobila i nagnuo se unutra da potraži nešto ispod komandne table. Na nevidljivom spratu kuće devojčica se ponovo nasmejala, zatim ispustila divlji, treperavi krik odglumljene panike, pa se opet začuo topot bosih nogu. Igrali su se šuge, ona i njen ćutljivi drug. Čovek se uspravio, uzeo čašu džina s krova i zalupio vrata kola. Šta god da je tražio u kolima, nije našao. Dok se okretao natrag prema kući, uhvatio je moj pogled i namignuo mi. Ne onako kako to odrasli obično rade, isto vremeno podsmešljivo i druželjubivo. Ne, izveo je to drugar ski, zaverenički, gotovo masonski, kao da smo nas dvojica, odrasli muškarac i dečak, podelili jedan trenutak, spolja gledano beznačajan, bez sadržine, ali ipak prepun smisla. Oči su mu bile neobično blede prozirne nijanse plave boje. Vratio se u kuću, progovorivši i pre nego što je prošao kroz vrata. „Ta prokleta stvar“, rekao je, „kao da je...“, i onda je nestao. Ostao sam tu još trenutak-dva, posmatrajući prozore na spratu. Nijedno lice nije se pojavilo.
To je, dakle, bio moj prvi susret s Grejsovima: jasni glas devojčice sa sprata, topot zatrčanih nogu i plavoki muška rac ovde dole koji mi je namignuo, živahno, prisno i blago đavolski.
Upravo tada sam ponovo uhvatio sebe kako tiho i neve selo zviždućem kroz prednje zube, kao što sam odnedavno počeo da činim. Didl didl didl, tekla je melodija, slična zubar skoj bušilici. Moj otac je nekada tako zviždukao, da li se ja to pretvaram u njega? U sobi s druge strane hodnika pukovnik Blanden sluša radio. Voli popodnevne govorne emisije, one u koje se ljutiti građani javljaju da se žale na nepoštene politi čare, cene alkoholnih pića i druge večite nevolje. „Društvo“, kaže kratko i nakašljava se, pomalo posramljen, njegove izbuljene, obarene oči izbegavaju moj pogled iako se nisam ničim usprotivio. Da li leži na krevetu dok sluša? Teško ga je zamisliti tamo kako migolji prstima u debelim sivim vune nim čarapama, razvezane kravate i razdrljenog okovratnika košulje, ruku sklopljenih na tom njegovom žilavom starom vratu. Van svoje sobe on je sasvim uspravan čovek, od đono va često krpljenih sjajnih smeđih potkovanih cokula do vrha šiljaste glave. Seski berberin šiša ga svake subote, pozadi i sa strane na nulu, ostavlja mu samo ratobornu krutu sedu krestu na temenu. Štrče mu velike uštavljene uši, izgledaju kao da su osušene i nadimljene; i benjače mu imaju dimljivu žućkastu nijansu. Čujem brujanje glasova iz njegovog radija, ali ne mogu da razaznam šta govore. Mogao bih ovde lako da poludim. Didl didl didl.
Preveo Nenad Dropulić
Izvornik More, Džon Banvil, Laguna, 2006.
Hiperboreja preporučuje ovu knjigu.
